Masakr | Istraga | Krvava istorija | Imena i lica | Udar Munje | Iz zatvora u rat
"Njeno lice me progoni" | Pravda za sve? | "Pravda nam je neophodna kao sto lek potreban rani"


"Njeno lice me progoni"

17 srpskih boraca sa kojima smo razgovarali su pristali da govore samo ako im obecamo da necemo koristiti njihova prava imena. Skoro su svi priznali da su napadali albanske civile. Neki borci su takodje rekli da su vrsili egzekucije po kratkom postupku, mada niko od njih nije priznao ucesce u uzasnom ubistvu Causa Lusija.

Vecina boraca se dobrovoljno prijavila za ono sto su smatrali jednom legitimnom akcijom protiv terorista. Medjutim, njihovi motivi su bili razliciti. Vaso je mrsav covek od svojih 30-ak godina, rodjen i odrastao u Srbiji. Nekada je bio vojnik Vojske Jugoslavije. Vaso je bio nezaposlen kada se prijavio da se bori na Kosovu. Dok je gledao ostale iz srpskih oruzanih snaga kako ubijaju albanske zene i decu, postajao je sve uznemireniji. Ipak, Vaso kaze, on je i dalje slusao naredjenja.

"Bili smo zadojeni nekom vrstom patriotskog osecaja duznosti, sto je posebno dolazilo do izrazaja kako je rat postajao intenzivniji," kaze Vaso. " Mi smo bili vojnici, bili smo kao psi rata koji ubijaju ne razmisljajuci o tome, ne razmisljajuci ni o sopstvenim zivotima. Takodje smo bili naoruzani mrznjom. Takvi smo bili. Mislim da su generali izradili ovaj projekat, neku vrstu plana, da nas ispune cistom mrznjom prema Albancima."

Medjutim ostale, posebno ljude iz paravojnih milicija, pokretale su neke druge strasti, i nisu imali problema sa savescu zbog ubijanja albanskih civila. Sastajemo se sa Milanom u bucnoj basti jednog kafea. Milan je neobrijan mladi covek sa uznemirenim, nervoznim pogledom i pozamasnim kriminalnim dosijeom. Kaze da je pripadao milicijskoj jedinici Munja, onoj vrsti oruzane grupe u kojoj bi jedan srpski patriota mogao takodje da bude i kidnaper uz blagoslov drzave.

"Vec na samom pocetku srpska tajna policija je transportovala Albance do granice krijuci ih u prtljazniku vozila," kaze on. "Naplacivali su im 2.700 dolara za slobodu. Kada su momci u mojoj jedinici culi za to, i mi smo poceli da to isto radimo. Kasnije, nakon sto je NATO bombardovanje pogorsalo situaciju, nismo se trudili da Albance prevezemo do granice. Prosto bih uzeo njihov novac i ubio ih."

Milan kaze da nije ucestvovao u napadu na Cusku. Stoga, odlazimo da vidimo coveka pod imenom Predrag. On nosi crnu Versace majicu, crni dzins i ima zastrasujucu gradju izbacivaca iz nekog bara. Insistira na tome da se sastanemo u suterenu jednog propalog hotela za turiste na obali. Tokom naseg razgovora, Predrag sedi na stolici sa niklovanim Magnumom ispod bedara, spreman da ga potegne ako zatreba.

"Prvo, ne pricam sa vama zato sto volim da pricam," kaze Predrag. "Prosto mi se sve to smucilo... Neke stvari vise ne mogu da precutim. Bez obzira da li ste zeleli ili ne, morali ste da radite za policiju. Fabrike nisu radile, nista nije funkcionisalo. Nisam zeleo da ljudi umiru, da vidim krv svuda oko mene, ali sam se navikao na to."

Predragove oci odaju napetost i stice se utisak kao da ga nesto muci. Znoj kaplje sa njegove brade. Slozio se da se sastane sa nama, delom iz besa prema Milosevicevom rezimu zbog napustanja Kosova posle rata. To je osecanje koje dele i drugi borci. Predrag je takodje besan sto njegova porodica i prijatelji odbijaju da veruju u price o onome sto je video na Kosovu. Iznad svega, cini se, Predrag zeli da s nekim razgovara cak i sa americkim reporterima.

"Brate, teze je gledati kako se odvajaju muskarci od svojih porodica nego pociniti samo ubistvo", kaze on. "Nema niceg goreg nego videti lica majki, sestara, dece... kako placu dok im odvode oceve i bracu."

Predrag dise duboko, a onda nastavlja: "Jedna mi je zena prisla u Cuski, mozda je imala nekih 50 godina, sestoro ili sedmoro dece. Milicija je odvela njegovog muza. Ona je ponudila 3.000 dolara da bih ih pustio. U njenim ocima sam video sopstvenu majku kako moli za moj zivot. Zeleo sam da pomognem. Ali da sam pokusao... i mene bi ubili. Nocima me progoni lice te zene."

Nekoliko pripadnika srpskih milicija su nam ispricali istu stvar. Secanja sa Kosova, narocito prizori zena i dece, ih opterecuje. Pa kako su ovi ljudi mogli da ubiju toliko puno ljudi, i da ih pri tome ubijaju tako metodicno. Samo su izvrsavali naredjenja?

Postavili smo ova pitanja jednom drugom coveku koji je bio u Cuski, tipu pod imenom Dragan. On je mlad covek, bivsi vojnik Vojske Jugoslavije, koji se prijavio dobrovoljno i pristupio paravojnoj jedinici Car Dusan. Dragan se vrpoljio uz cigaretu dok smo pricali u jednom kafeu o napadu na Cusku. Dragan kaze da su pripadnici Munje i OPG-a vodili napad i da su usli u Cusku nekoliko stotina metara ispred njegove jedinice.

"Svakakve stvari su se desavale u tom selu," kaze on misleci na Cusku. "Nasli biste coveka i uhvatili ga. Onda bi on poceo da place ili bi legao na zemlju. Cak bi vam ponudio da plati da bi ga postedeli. Ali nasa jedinica nije dozvoljavala potkupljivanje. Nasa glavna motivacija u Cuskoj je bila osveta."

Dragan objasnjava da je nekoliko drugara iz njegove milicijske jedinice poginulo u nedavnim sukobima sa OVK. Tako da kada su napali Cusku, preziveli clanovi brigade su bili gladni osvete. I dok se klupko Draganove prica odvija, detalji se zlokobno poklapaju sa Akifovim iskazom, svedocenjem jednog od prezivelih.

Dragan: " Bilo je njih oko 12 za koje smo odlucili da ih treba ispitati. Vec smo zavrsili sa ciscenjem Albanaca iz naseg sektora, pa smo odveli ljude u jednu praznu kucu."

Akif: "Odveli su nas u kucu jednog suseda i poredjali nas uza zid u dnevnoj sobi."

Dragan: "Utvrdili smo da su ljudi iz tog sela ucestvovali u jednom ranijem napadu na nas. Stoga je nas komandant naredio da ih ubijemo."

Akif: " Jedan od njih, jedan mlad vojnik, je dosao i rekao nam da sacekamo dok ne porazgovara sa svojim saborcima."

Dragan: "Bilo je jasno da su neki od njih clanovi OVK. Otkrili smo da su neki od njih nosili vojnicke zelene majice ispod svog seljackog odela. I zelene vojnicke carape. To je bila njihova greska. Osvetili smo se."

Akif: "Ne znam o cemu su pricali. Potrajalo je samo trenutak, i se on vratio rekavsi: "U ime Srbije, svi cete biti streljani"."

Dragan: " Rekao sam im da to radimo u ime Srbije. Ja sam licno pucao. Nije bilo potrebe da to uradi bilo ko drugi. Zasto trositi municiju?"

Nastavak: Pravda za sve?
   
 
VRH STRANE NASLOVNA STRANA